OSTALO

OPERACIJA KRAJNIKA I deo - moje iskustvo

9:38 AM

Moja priča počinje još pre 9 godina kada sam prvi put dobila preporuku da operišem sva tri krajnika. Dakle, kad sam još uvek imala taj famozni treći krajnik. Kao što verovatno već znate, sva deca se rađaju sa trećim krajnikom koji raste do sedme godine, a od desete počinje da se smanjuje i polako nestaje. Odrasle osobe nemaju treći krajnik. Česte prehlade, upale grla, sinusa i gnojne angine od lekara do lekara izazivale su različite dijagnoze i predloge za lečenje. Jedni su tvrdili da sam se eto, malo prehladila, dok su me drugi hitno slali na operaciju. O antibioticima da vam ne pričam, mislim da sam popila jednu manju farmaceutsku kuću.


Žlezde ispod vrata su mi konstantno bile uvećane, mislim da je bilo momenata kad mi je podbradak težio 5 kilograma, ili je bar takav bio osećaj. Stalno sam vukla neke prehlade, mislim da nije bilo dana kad me nije bolela glava. Kad god bih popila nešto hladnije od vrućeg čaja - dobila bih upalu grla. Svaka upala grla vodila je do angine i tako u krug.

*odmah medijski linč kako se ugojila, a možda žena samo ima upalu grla :D

Stanje je postalo alarmantno kad sam na leto 2012. godine zaređala tri gnojne angine za mesec dana. Ceo avgust sam provela u bolnici, a septembar u dnevnoj bolnici. Roditelji su tad ogluveli na moje molbe da to ne radimo i odlučili su da prekinu začarani krug u kom sam se nalazila.

Datum operacije je zakazan za 18. januar 2013. godine. Tako je odlučeno zato što sam nakon navršenih osamnaest godina mogla bez neke veće papirologije da budem uspavana opštom/totalnom anestezijom. Okej, dramila sam taj dan, ali posle kao da ništa nije bilo, kao da ništa nije zakazano - drugi datumi su bacili ovaj u zaborav. Naravno, ceo tim lekara, što porodičnih prijatelja, što školskih drugova mojih roditelja će da bude u sali tokom operacije - NEMA POTREBE DA BRINEM. Ma da!! Kako da ne!!!

Važno je da napomenem da je to bila moja prva operacija u životu i da nisam imala predstavu kako izgleda operaciona sala. Ne znam za vas, ali meni je, na primer, frka kad idem u nepoznat lokal na žurku. Iz nekog razloga ne volim kad negde idem prvi put, ne osećam se baš najprijatnije. Tako da nema potrebe da vam objašnjavam koliko sam se plašila sale.


Kad je prošla proslava Nove godine i punoletsva, počela sam da dobijam napade panike. Iz gluposti sam guglala 'operacija krajnika' i nakon pročitanih iskustava došlo mi je da plačem. Saznala sam da je odraslima postoperativni period mnogo teži nego klincima.

Primljena sam dan pre operacije i tačno 12 sati pre zahvata nisam smela ništa da jedem ni da pijem. Po njihovoj logici, od uveče u 8 do ujutru u 8 treba da spavaš. Pa naravno da nisam oka sklopila. Tokom noći su me obilazile sestre koje su me do ponoći molile da zaspim, a od ponoći su već počele da mi nude i po neki lek za miran san. U 6 sati je već počela buka. Deca su plakala, majke su urlale, bio je tu i po koji brižan deka koji se ušunjao da svoju unuku osobodi straha.


Prvo sam detaljno ispitana na alergene, a onda su mi zaboli neku malu iglu u uvo da bi proverili period krvarenja. Zamolili su me da skinem sav nakit, kao i lak sa noktiju. Tada nisam znala zašto, ali sam se nakon operacije bacila na istraživanje. Nakit se skida zbog eventualnih otoka, a lak zato što nokti prvi poplave ako nešto krene po zlu.


Pola sata pre operacije dobila sam nešto za smirenje prema svojoj kilaži. Tačno sam osećala kako gubim snagu i dobila sam potrebu da legnem. Nakon trideset minuta pored mog kreveta parkirao se krevet za prevoz. Toliko sam bila ošamućena i slaba od tog leka da nisam mogla samostalno da pređem, već su me preneli.

Okej tu su bili svi moji, uža i šira porodica, najbolja drugarica, dečko... ali u salu sam morala ući sama. Usta su mi utrnula, htela sam da kažem vidimo se, ali nekako nisam mogla. To ću zauvek pripisivati sedativima, a ne strahu. I vrata operacione su se otvorila..


Sve je bilo baš kao u filmu. Možda je kliše, ali kunem vam se - tako je bilo.

Zamolili su me da se skinem do pojasa, što opet nisam mogla da uradim, već su me neke sestre skinule. Svi tatini i mamini prijatelji i poznanici koji su obećali da će biti tu - zaista su tu i bili. Koliko god glupo delovalo, bilo je lepo videti poznata lica, dobro se sećam da sam se osećala bezbedno. Bilo je i nekih reči uhtehe i ohrabrenja, ali i gunđanja 'ovo je trebalo da uradiš ranije' i 'matora devojka ne bi trebalo da se plaši'. Da, matora devojka koja je pre neki dan proslavila punoletsvo se malo plaši!

Poslednje čega se sećam - pitali su me da duboko udahnem nekoliko puta i stavili su mi masku na usta i nos. Disala sam i disala.. i zaspala kao beba.




*sve fotografije ispod kojih izvor nije naveden su preuzete sa Google images



Pošto se tekst već odužio, postoperativni perod ću odvojiti i posvetiti mu poseban post.
OVDE možete pogledati nastavak.


Kakva su vaša iskustva?
Da li je neka od vas operisala krajnike?

You Might Also Like

5 comments

  1. Ne znam kako sam i ovo procitala... :D Aaaa... i mene teraju da idem da se otarasim njih, ali jedino kad sam bolesna prepisujem gnojnoj angini koju imam mozda jednom godisnje...prosle godine nisam imala (hvala Bogu)... Neki doktori kazu da treba da operisem ih, neki kazu da me oni "cuvaju"...ne znam,nisam pametna...ali sam uplasena... :D

    ReplyDelete
    Replies
    1. Iskreno, tako je kod mene sve počelo. Neuki lekari, svaki govori različito od prethodnog... Meni je ovaj zahvat stvarno mnogo pomogao. Pre toga sam morala stalno da mislim na to da ne popijem nesto hladno, da ne izadjem napolje sa nedavno opranom kosom, da nosim kapu od pocetka jeseni, pa do kraja proleca... i slicno. Ali ako ti se par puta u istoj godini ponovi angina, obavezno operiši.
      Hvala što si pročitala kilometarski tekst :*

      Delete
    2. Procitala sam i onaj drugi... :D Pa pazi, ja se razbolim...mooozda jednom godisnje, i to se desi zbog nepaznje. Kad sam poslednji put imala anginu, krenula sam da koristim proizvode od aloe za grlo. Od tada, pa da kucnem u drvo, do sada mi nije bilo bas nista. Mene na primer doktor gospodin dezurni nije hteo da me primi u bolnicu u 10 sati uvece, a jedva sam disala koliko su mi krajnici otekli. Rekao je "Sad si se setila da dodjes,jel ti vidis koliko ima sati?" Sta da ti kazem.. grozno. I otisla sam kod privatnika gde je sve bilo sasvim u redu... Super su ti oba posta, i drago mi je da je neko pise i o tako tim temama. A i drago mi je da se ti bolje osecas! :) :*

      Delete
  2. Ja sam takođe odlagala koliko god je moglo, i mogu reći da su to bile loše odluke.
    Dan pred operaciju nisam se toliko plašila, nisam se plašila ni nekoliko sati pred operaciju... Pola sata-sat pred ulazak u salu dali su mi nešto za smirenje što me je potpuno ošamutilo. Slabo se sećam i odlaska u salu. Kada su me budili, to je bio vrlo čudan osećaj, budna sam, svesna, ali ni jedan deo tela me ne sluša. Želim sa otvorim oči-ne mogu, želim da pomerim ruke-opet ne može... Previše sam krvarila za vreme operacije pa su morali da mi spaljuju krvne sudove u grlu. I moj pakao počinje. Nesnosni bolovi, nemoć, iscrpljenost, glad, nervoza... Dugo sam primala injekcije protiv bolova. I evo, 2 meseca posle operacije i dalje osećam bolove. Ali, verujem da se isplatilo, jer pre operacije nisam mogla da sastavim 3 nedelje bez temperature i gnojne angine, naravno to je sve praćeno longacefom i gentamicinom... Tako da, ne odlažite, jeste teško, ali isplati se

    ReplyDelete
    Replies
    1. Meni postoperativni nije toliko teško pao, ali se moram složiti da je pristanak na ovu avanturu znatno uticao na kvalitet života. Jedna od boljih odluka, svakako.. Žao mi je zbog komplikacija koje su te zadesile :/ Definitivno se isplati, želim ti što brži i bezbolniji oporavak.

      Delete

Hvala na pažnji! Ako želiš da budeš u toku sa dešavanjima na blogu, lajkuj Le prettiness i na Facebook-u.

SUBSCRIBE

Like us on Facebook