Moja priča počinje još pre 9 godina kada sam prvi put dobila preporuku da operišem sva tri krajnika. Dakle, kad sam još uvek imala taj famozni treći krajnik. Kao što verovatno već znate, sva deca se rađaju sa trećim krajnikom koji raste do sedme godine, a od desete počinje da se smanjuje i polako nestaje. Odrasle osobe nemaju treći krajnik. Česte prehlade, upale grla, sinusa i gnojne angine od lekara do lekara izazivale su različite dijagnoze i predloge za lečenje. Jedni su tvrdili da sam se eto, malo prehladila, dok su me drugi hitno slali na operaciju. O antibioticima da vam ne pričam, mislim da sam popila jednu manju farmaceutsku kuću.


Žlezde ispod vrata su mi konstantno bile uvećane, mislim da je bilo momenata kad mi je podbradak težio 5 kilograma, ili je bar takav bio osećaj. Stalno sam vukla neke prehlade, mislim da nije bilo dana kad me nije bolela glava. Kad god bih popila nešto hladnije od vrućeg čaja - dobila bih upalu grla. Svaka upala grla vodila je do angine i tako u krug.


Stanje je postalo alarmantno kad sam na leto 2012. godine zaređala tri gnojne angine za mesec dana. Ceo avgust sam provela u bolnici, a septembar u dnevnoj bolnici. Roditelji su tad ogluveli na moje molbe da to ne radimo i odlučili su da prekinu začarani krug u kom sam se nalazila.

Datum operacije je zakazan za 18. januar 2013. godine. Tako je odlučeno zato što sam nakon navršenih osamnaest godina mogla bez neke veće papirologije da budem uspavana opštom/totalnom anestezijom. Okej, dramila sam taj dan, ali posle kao da ništa nije bilo, kao da ništa nije zakazano - drugi datumi su bacili ovaj u zaborav. Naravno, ceo tim lekara, što porodičnih prijatelja, što školskih drugova mojih roditelja će da bude u sali tokom operacije - NEMA POTREBE DA BRINEM. Ma da!! Kako da ne!!!

Važno je da napomenem da je to bila moja prva operacija u životu i da nisam imala predstavu kako izgleda operaciona sala. Ne znam za vas, ali meni je, na primer, frka kad idem u nepoznat lokal na žurku. Iz nekog razloga ne volim kad negde idem prvi put, ne osećam se baš najprijatnije. Tako da nema potrebe da vam objašnjavam koliko sam se plašila sale.


Kad je prošla proslava Nove godine i punoletsva, počela sam da dobijam napade panike. Iz gluposti sam guglala 'operacija krajnika' i nakon pročitanih iskustava došlo mi je da plačem. Saznala sam da je odraslima postoperativni period mnogo teži nego klincima.

Primljena sam dan pre operacije i tačno 12 sati pre zahvata nisam smela ništa da jedem ni da pijem. Po njihovoj logici, od uveče u 8 do ujutru u 8 treba da spavaš. Pa naravno da nisam oka sklopila. Tokom noći su me obilazile sestre koje su me do ponoći molile da zaspim, a od ponoći su već počele da mi nude i po neki lek za miran san. U 6 sati je već počela buka. Deca su plakala, majke su urlale, bio je tu i po koji brižan deka koji se ušunjao da svoju unuku osobodi straha.


Prvo sam detaljno ispitana na alergene, a onda su mi zaboli neku malu iglu u uvo da bi proverili period krvarenja. Zamolili su me da skinem sav nakit, kao i lak sa noktiju. Tada nisam znala zašto, ali sam se nakon operacije bacila na istraživanje. Nakit se skida zbog eventualnih otoka, a lak zato što nokti prvi poplave ako nešto krene po zlu.


Pola sata pre operacije dobila sam nešto za smirenje prema svojoj kilaži. Tačno sam osećala kako gubim snagu i dobila sam potrebu da legnem. Nakon trideset minuta pored mog kreveta parkirao se krevet za prevoz. Toliko sam bila ošamućena i slaba od tog leka da nisam mogla samostalno da pređem, već su me preneli.

Okej tu su bili svi moji, uža i šira porodica, najbolja drugarica, dečko... ali u salu sam morala ući sama. Usta su mi utrnula, htela sam da kažem vidimo se, ali nekako nisam mogla. To ću zauvek pripisivati sedativima, a ne strahu. I vrata operacione su se otvorila..


Sve je bilo baš kao u filmu. Možda je kliše, ali kunem vam se - tako je bilo.

Zamolili su me da se skinem do pojasa, što opet nisam mogla da uradim, već su me neke sestre skinule. Svi tatini i mamini prijatelji i poznanici koji su obećali da će biti tu - zaista su tu i bili. Koliko god glupo delovalo, bilo je lepo videti poznata lica, dobro se sećam da sam se osećala bezbedno. Bilo je i nekih reči uhtehe i ohrabrenja, ali i gunđanja 'ovo je trebalo da uradiš ranije' i 'matora devojka ne bi trebalo da se plaši'. Da, matora devojka koja je pre neki dan proslavila punoletsvo se malo plaši!

Poslednje čega se sećam - pitali su me da duboko udahnem nekoliko puta i stavili su mi masku na usta i nos. Disala sam i disala.. i zaspala kao beba.




*sve fotografije ispod kojih izvor nije naveden su preuzete sa Google images